Zagovornici NORMALNOG života, čuvari i konzervatori tradicionalnih, poslovično besmislenih, pravila ponašanja, kažu da komunikacija putem društvene mreže nije NORMALNA. Kažu da su  ljudi  izgubili NORMALAN, živi kontakt i zdravu komunikaciju oči u oči. Šta ima zdravo u gledanju u nečije oči? Moje iskustvo sa gledanjem u oči je potpuno suprotno. Mnogo više „nezdravog“ nego „zdravog“ sam imala prilike da vidim. Takođe, nikada nisam bila u stanju da po nečijim očima utvrdim da li me lažu, simpatišu ili preziru. Oči muljaju podjednako kao i jezik. I otuđuju. Ako ste npr. stidljivi, onda vas sprečavaju da lažete, a NORMALNA međuljudska komunikacija to podrazumeva. Ako ne lažete, ne vole vas i opet ste otuđeni. Na društvenoj mreži laganje se odvija olakšano, bez gledanja u oči i to samo ako želimo. Jer na društvenoj mreži nas, u principu, boli briga, pa i ne moramo da se lažemo. I opušteniji smo. Ako bismo, kojim slučajem, na ulici prepoznali nekoga koga nismo videli 20 godina i razmenili s tom osobom koje lažno gledanje u oči, sve bi, praćeno mučnom konverzacijom, završilo za beskrajnih pet minuta. Na društvenoj mreži, takvo prepoznavanje rezultira veselom skarletnom notifikacijom da te neko želi za prijatelja, posle koje, neretko, usledi dugotrajni, maštoviti čet u toplini sopstvenog doma. Dok sediš u pidžami sa nogama u lavoru. Ima li idealnije atmosfere za zdravu i neotuđenu komunikaciju?